Мр. Бранимир: ЗЛИ ЦРНОГОРАЦ И ГРУПА ЛОКАЛНИХ СПЛИТСКИХ МЛАДИЋА

Торцида у Сплиту је постала исто што и нажалост и Делије и Гробари и остали у Београду – паравојска „дубоке државе“

ватерполо је смрт за владајући режимски наратив да овде ништа и нико не ваља и да смо лењи неорганизовани нерадници, посебно за наратив међуилирске мржње који се тако системски протежира

Усташија у Хрватској није питање генетике (јер генетика је иста) него преданог и упорног идеолошког рада и бруталног државно протежираног насиља читав век. Мислите да то не може да успе и у Србији ако се не браните? Па погледајте се у зрцало.

 

„Ја сам из Котора, Црногорац сам, нисам Србин!“ – викао је Александро Краљ, голман ватерполо клуба Црвена звезда, из мора на сплитској Риви у које је скочио пред групом разуларених локалних младића који су насрнули на њега и саиграче јер су сједили на тераси кафића у тренеркама с ознакама београдског ватерполо клуба.“

Овако је известила већина медија у Србији и Црној Гори о том „инциденту“.

„Уреднички“ поређани приоритети.

Најбитније у догађају је да ватерполиста Црвене Звезде виче да није Србин.

Напад металним шипкама и ножевима, „злочин из мржње“ усред бела дана на најпрометнијем месту (а управо тај момак је добио засекотину од ножа и ударац металном шипком) еуфемистички се назива „насртај групе разуларених младића“. И третира се као нешто нормално, очекивано и уобичајено.

Истог секунда друштвене мреже су „спонтано“ засуте „духовитим“ постовима „Црногорац мог и Црногорац твог детињства“ у којима се „кукавички“ потез младића пореди са „јуначким“ Деја Савићевића у Загребу кад је одбрусио пролазнику који га је вређао отприлике „оди вамо пургеру да ти ј.. “ или још јуначкијем – сликом бомбардовања ненаоружаних Дубровчана од стране јуначке црногорске војске. Псовка током интервјуа пред камерама, вероватно у безбедном присуству полиције, пореди се са нападом организоване руље метални шипкама и ножевима. Заиста исто.

Младић из „српског“ Грбља је изложен ципеларењу „срБске патриЈотске“ руље са друштвених мрежа у Србији, јер је штури и нетачни извештај „уреднички“ поређаних приоритета допуњен „детаљем“ да је викао да није Србин да би се кукавички спасао од „разуларених локалних младића“ у моменту кад су га напали.

  И то траје и траје данима. На моју велику жалост и изненађење у томе учествују и угледни линвиста, професор на факултету, мени лично велики научни ауторитет у својој области, млади професор филозофије и вероватно најталентованији аналитичар национално орјентисаних портала и још неки за које сам држао да су високо морални а свакако су свестрано образовани и веома интелигентни (да у томе учествују и дежмекасти салонски јунаци професионални хушкачи типа геополитичког Чкаље – Драгослава Бокана – наравно никог не изненађује).

Шта онда очекивати од обичне руље (недобразованих смртника)? Кад оваква елита (без ироније – дословно) пада на очигледну фејк њуз и организовану охлократску хајку.

Наиме, скоро ништа у оној једној реченици извештаја није тачно. Ниједан W, сем једног who (голман Звезде) и where (на сплитској риви).

Није га спонтано напала „група разуларених локалних младића“, него, феноменолошки посматрано прилично је очигледно, организована навијачка група плански. Торцида у Сплиту је постала исто што и нажалост и Делије и Гробари и остали у Београду – паравојска „дубоке државе“. Заштићени у својим неподобштинама, за које би се обични смртници казнили вишегодишњим казнама затвора по постојећим законодавствима и Хрватске и Србије, јер раде по задатку и по команди. Које се (казне) њима никад не десе неким чудом. Да се кладимо да ће и с овима бити тако. Иначе починили су акт насиља из мржње и плански покушај убиства, што је кажњиво бар са 7-8 година робије сваки.

Звездаши се уопште нису „изазовно“ шетали у спортској опреми, како је првобитно јављено, него су мајице прекрили цивилним јакнама, управо на безбедносну сугестију. Били су сасвим неупадљиви. Па је „спонтано“ појављивање „разуларених“ младића и то са металним шипкама и ножевима врло мало вероватно.

Такође је мало вероватно да су случајно напали баш ватерполисте.

Ватерполо заједница Илирика је све супротно својим мизерним матичним банана протекторатима. Ту се већ деценијама играју утакмице између србијанских, црногорских и хрватских клубова (прецизније – београдских, бокешких и далматинских) без шовинистичких инцидената. Једино је ту нормално да хрватски играч игра за српски клуб и обрнуто српски/црногорски за хрватски и да то ником не смета. Није ли капитен најуспешније српске рептрезентације у историји играо за загребачку Младост непосредно пошто су у финалу победили Хрвате? А капитен најбоље црногорске за дубровачки Југ? А многи Хрвати за Будву и Приморац, чини ми се и за Раднички из Крагујевца? Чудо београдског ватерпола утемељио је генијални дубровчанин Влахо Орлић, а европска шампионска серија Партизана почела је кад је декретом наређено да ватерполисти баш овог Морнара, војног клуба – пређу у Београд (Рудић, Антуновић, Феличе Тедески …).

Та заједничка лига резултирала је таквим квалитетом да се на троновима светских такмичења деценијама смењују само наше репрезентације. Док у фудбалу Звезда вежба против Борче а Хајдук против Запрешића за дебакле на међународној сцени.

Укратко ватерполо је смрт за владајући режимски наратив да овде ништа и нико не ваља и да смо лењи неорганизовани нерадници, посебно за наратив међуилирске мржње који се тако системски протежира.

Та пошаст за компрадорске режиме Илирика се мора уништити! Јер би нормалност у противном могла постати заразна.

Тим хрватским ватерполистима и њиховој публици, који никако да се уклопе у формат „сви Хрвати су усташе“ треба насилно ускратити те њихове Србе који се лежерно шетају ривом ко сав нормалан европски свет. За то су сасвим погодне фашистичке фаланге Торциде, потпуно преумљених навијача некадашњег ОРЈУНАшког клуба (Организација Југословенских Националиста) који су побркали све живо. Наиме, хрватски је био Анархистички Ногометни Клуб Сплит, њих су Хајдуковци бацали у море јер су Хрвати – ко сад овог „Црногорца“.

Проблем са илирским мајмунима је што не капирају да је у зрцалу њихов лик („гледа мајмун себе у зрцало“). Чак и кад је ама баш све исто. Као буквални линч усташке руље и виртуелни линч срБске руље.

И навијачи мог клуба данас су преумљени на исти начин као Торцида. Црвена Звезда се у доба краљевине звала СК Југославија, била је клуб југословенских унитариста блиских Демократској странци, за разлику од радикалског српског тада популарнијег БСК-а. На корак су да, од светионика слободарства (либерализма) у Србији постану оно што је Торцида већ постала – фашисти.

Ове реакције на друштвеним мрежама то зорно показују.

„Lost but not least„ што би обичавао да напише идеолошки утемељитељ српског неофашизма Драгош Калајић, као што је мало вероватна спонтана појава „групице разуларених младића“ у по бота на риви, тако је и мало вероватна моментална симултана поплава истоветних постова на фејсбуку са разних фејсбук група којима се хушка руља на „Црногорца“ издајника. По принципу ми (српски фашистички режим) и ви (хрватски фашистички режим) на истом послу.

Како ли вас само навуку увек на исти фазон.

Усташија у Хрватској није питање генетике (јер генетика је иста) него преданог и упорног идеолошког рада и бруталног државно протежираног насиља читав век. Мислите да то не може да успе и у Србији ако се не браните? Па погледајте се у зрцало.

Једини ефект ове харанге по „српске интересе“ је да ће још понеки из тврдоглаво ултрасрпског Краљевог Грбља престати да буде Србин. Управо то – форматирање нових нација Илирика стриктно према републичким границама – они и желе. А интелектуалци, евет ефендије руље, аминују.