Драган Томић : Анатомија срБског слома

Готово да нема дана да неке новине не напишу нешто о убиствима које је почино клан Беливука. Баш као што нема дана да се не смењују слике одсечених глава и заводљивих поза Дијане. Готово да иду у секвенци, мало Дијана мало леш у најлону без удова. Новине се питају коме Дијана поручује шифроване поруке док позира и шта оне заправо значе, да ли постоји нека тајна комуникација са остацима клана, итд итд. Зато ћемо се сада бавити управо овим феноменом. Психопатија није клиничка дијагноза, већ је термин који се користи у најчешће у литератури,медијима и на филму да би описао особу која не поседује савест, агресивна је и не показује никакве знаке жаљења нити кајања.

Клиничка дијагноза која је еквивалент овој појави припада класи Б поремећаја личности и ту је заведена под анти социјалан поремећај личности. Класа Б поремећаја личности јесте група поремећаја које карактеришу конфликти између унутрашње перцепције света и реалности.Класу Б поремећаја личности чине, Гранични поремећај личности, Хистрионични поремећај личности, Нарцисоидни поремећај личности и Анти социјални поремећај личности. Другим речима, те особе нису у стању да успоставе границу између себе и света те стога мешају себе и свет. Због тога, ова класа поремећаја јесте драматична, нестабилна, антагонистична и увек окренута ка споља. Заправо код ове класе поремећаја личности, сама личност није дефинисана, те особе не поседују ЈА у класичном смислу, оне немају унутрашњи идентитет, већ тај идентитет узимају од спољног света. Просто речено оне своје понашање регулишу и одржавају кроз интеракцију са спољним светом, кроз акције и реакције које добијају из те интеракције. На овај начин они регулишу осећање себе просто зато јер не поседују унутрашњу динамику која их покреће. Те осебе су изнутра празне и на неки начни мртве, због чега, попут паразита предатора морају да конзумирају спољни свет како би себе одржале у „животу“. Њима је спољни живот исто што и особи оболелој од Ковида респиратор. Одржава их у животу али само на основу базичне функције. Код њих „живот“ се своди на материјалистичко и анималистичко задовољавање импулса и нагона, на удовољавање тим атавистичким, примордијалним експлозијама примарних енергија које многи зову живот.

Управо због тога, „живот“ таквих особа је гледано споља врло узбудљив и динамичан. То су све те препичке по клубовима, то су све те шемице и форице, то су сва та „позната места за излазак“ где излазе „све те супер кул фаце“ где се догађају „дешавања“. То су сви ти набилдовани.челави и истетовирани момци који се баве „комбинацијама“ у стилу Мареша, који никада неће дизајнирати ауто, посветити се механици, металургији, никада неће инвестирати у то шта тврди да „воли“, већ ће све то одузети од другога и то себи представити као доказ своје супериорности и кредит који се уновчава у материци. Мараш, као психопата, не воли кола, он воли адреналин који се добија кроз чин крађе и умишљену слику о себи као супериорном јер је марнуо кола. Мараш то мора да ради јер Мараш је мртав изнутра и попут ногу мртве жабе која се стимулишу струјом, њему треба екстерни утицај да би га „оживео“.

Ти људи су пасивни потрошачи, они ништа не доприносе, већ само одузимају. Они ништа не стварају већ само уништавају. Конзумирају. Где год је живот они доносе смрт, било менталну било физичу. Попут црне рупе, они прождиру и време и материју, покушавајући да попуне своју унутрашњу празнину. У том бесмисленом постојању, они немају границе и где год границе постоје они их руше. Нападају, пале, кољу и једу. У паузама се јебу дивљачки и праве нову бесмислену и једнако празну децу и на тај начин осигуравају да се бесмисао и празнина шири. Због тога, када додђете у контакт са тим особама, одмах се осећате непријатно. Те особе изазивају примордијалних страх од предатора и ма колико биле физички лепе, ма колико се шепурили по тим сплавовима и скупим колима, њих увек прати тај осећај не-живота. Термин који се врло често користи за контакт са тим особама јесте „енергетски вампири“ и он је врло тачан. Те особе СУ мртве и морају да се хране животом да би се „осећале“ живима. Међутим као су мртве и како се та гангрена шири, оне стално морају да ескалирају своје понашање, њима увек треба још и још и још. И што више „живе“ они заправо све више „умиру“ јер сав тај живот који конзумирају само шири унутрашњу празнину и бесмисао, јер живот који конзумирају храни њихову смрт.Ти живи лешеви, зомбији и вампири никада не престају, не зато што не желе, него зато што не могу. Собзиром да су мртви они немају контролу над собом просто зато јер они немају себе. Како немају себе не постоје ни механизми који себе дефнишу и ограничавају, те стога како не постоје границе те особе имају само један правац кретања а то је ширење. Они се константно шире јер заправо панично беже од празнине која се шири иза њих и због те панике они немају никаквог скрупула према спољном свету. Они су стално на ивици тог унутрашњег бунара који се шири и због тога њихов живот, гледано споља, је живот увек на ивици али не спољној, већ унутрашњој.

Смрт као стање постојања, лежи у срцу ове групе поремећаја личности и оно је главни генератор свега шта та особа чини и како „живи“. Међутим то језгро, је такозвано шизоидно језгро и као такво оно припада другој групи поремећаја, поремећаја из групе А. Групу А поремећаја чине шизоидни, шизотипални и параноидни поремећај личности. Људи са шизоидним поремећајем личности, карактерише равнодушност, слаб или никакав емотивни афект, немање потреба за социјалним контактима или учествовањем у социјалном животу. Просто речено, те особе су самотњаци, врло често високо интелигентни они живе унутар себе те им стога спољни свет није потребан. Многи научници, програмери, физичари итд су шизоиди, стога не чуди да се међу оптуженима налази и ИТ стручњак.

Поставља се питање, како настају овакве особе?

У случају чистог психопате, ради се о генетском поремећају. Код тих људи, аутономни нервни систем другачије је спојен са симпатички нервним системом. Такође, функционисање мозга код тих људи је знатно другачије од функционисања мозга нормалних људи. Психопата због тога има другачији доживљај реалности од нормалног човека. По свом функционисању, он је заправо ближи животињи него човеку, јер је у суштини све или ништа, примитивни организам. Због тога што је примитиван, он није оптерећен вишим функцијама, живи у константној реалности, није оптерећен последицама свог деловања и због тога он је врло ефикасан у испуњавању своји нагона и импулса. Због тога, психопате могу једнако бити успешни бизнисмени, политичари али серијске убице и криминалци. Јер не поседују савест. Попут предатора, они су фокусирани само на себе и оно шта им у том моменту треба. Ако је љут, психопата ће се ослободити љутње тако што ће некога пребити или убити, без обзира да ли је тај неко њему се замерио. У свету психопате не постоје други људи, не постоји свет јер у његовој глави ОН је свет и само ОН постоји. Ако му се јебе, он ће јебати било милом било силом. Ако му је потребан новац он ће новац набавити било кроз рад,превару или пљачку. За психопату не постоје спољна правила, не постоји закон, не постоји морал не постоји ништа апстрактно, јер он, пошто је празнина није дефинисан и стога не препознаје споља и унутра, јер унутра и не постоји. Због тога психопата је анти социјалан, тј анти друштвен, јер он своје потребе екстернализује. Све шта њему треба налази се споља, новац, секс, моћ, храна…Због тога, код психопате, све је меркантилистичко, све служи сврси и циљу који психопата у том тренутку има. Све је „рационално“, тј све је подложно задовољењу импулса и нагона, јер мисли и емоције не постоје.

Дакле да поновим, у случају чистог психопате, психопата се рађа.

За разлику од чистог психопате, сви остали поремећаји личности настају услед траума и злостављања у раним, тзв формативним годинама.

Гранични поремећај личности, хистрионични поремећај личности и нарцисоидни поремећај личности јесу поремећаји личности у којима долази до стварања тзв лажног ја као механизма одбране који је пак одговор на злостављање од стране било родитеља било околине. Како време пролази, лажно ја заузма све веће и веће функције и на крају постаје доминантан вид идентитета који та особа поседује. Но како је то лажан идентитет, та особа заправо нема идентитет и ту реалност, не постојање ЈА, она стално покушава да сакрије, пројектујући лажну слику о себи коју одржава реакцијама коју спољни свет има на ту слику. Како је та слика фантастична она временом захтева све више и више енергије, она мора бити све већа и већа и грандиознија и што је та лажна слика већа енергија потребна за њено одржавање је све већа и већа.

Исто као код психопате, сви ови поремећаји су експанзивни и увек окренути ка споља и стога су подложни константној ескалацији.

Уопштено, пут развоја такве особе би ишао од прилике овако.

Та особа се рађа у дисфункционалној породици. У тој породици, односи су хаотични и пуни насиља,било отвореног било прикривеног. Дете расте у атмосфери страха и неизвесности, што код њега одмах ствара одбрамбене механизме којима се осигурава континуални развој мозга. Ти одбрамбени механизми, претрварају непријатељско окружење, кроз измишљени наратив у предвиљиво и контролисано окружење и на тај начин то дете ствара фантазијски свет којим објашњава себи реалност. Како време пролази, дете прераста у човека са деформисаним погледима на свет и деформисаном сликом о себи и на крају израста у особу са поремећном личношћу која није способна да разликује сопствену перцепцију реалности од реалности. Она тада може се или повући у себе (шизоид) или тежити да манипулише реалношћу (гранични поремћај личности) или агресивно наметати своју представу реалности (хистрионични и нарцисоидни поремећај личности).

Гледано шире, појава оваквих случајева је сасвим нормална за средину каква је Србија. Само луд човек би могао да помисли да цела та историја насиља може проћи без последица. Историја насиља и то од самог почетка, још од средњег века до данас. Да се 500 година калифата може избрисати тако што ће да се купи клавир и научи француски. Да Црногорско и Крајишко макљање са Труцима може произвести било шта друго до убицу. Да њихова еволуција може одвести у било ком другом правцу до креације психопатије и/или нарцисоидности. Сви ти наши „ратници“ и „хероји“ сви ти витезови изгледа нису били ништа друго до психопатске масовне убице, које се јесу бориле за слободу међутим проблем је у томе што једном када су ту слободу оствариле нису биле вољне да је предају Србији већ су Србију предали себи. Сматрајући је не за вредност која је изнад њих већ су себе стављали изнад Србије. За све те наше бркате херојчине, Србија је била и остлаа ништа друго до лични плен. Нису имали муда да пусте, да се одрекну, да пређу на следећи ниво…Не, они су је задржавали за себе и на тај начин постали тирани. Од Карађорђа, преко Обреновића, до Тита и Милошевића.

Нико од њих се није борио за Србију. Борио се за слободу али не Србије, већ за територију на којој ће они бити слободни да раде шта хоће и ту територију су назвали Србијом.

Сви до једног су били тирани и као тирани они су константно се односили попут психопата према Србији и Србима, константно их дркали, јебавали у здрав мозак, константно их понижавлаи и угњетавали док на крају од њих нису направили монструме. Сада је касно, исувише касно да се ствари промене.

Наравно да је ова прича само екстензија Земунског клана, који је пак екстензија Аркана и 90их. Наравно да они које воде причу, та линија психопатских срБских владара из сенеке води од Јовице, Ранковића, Аписа и све до разних хаџи кураца палаца, до свих тих прото хајдука који се нису борили за Србију, борили су се за себе и власт. Да су се борили за Србију не би тако према Србији поступали нити би Србија била ово шта јесте данас. Ненормална, ишчашена наказа која саму себе прождире у некрофилским оргијама где се после дивљачке јебачине вуче лајна белог и тело се умотава у најлон. Наравно да Беливук говори истину, наравно да је државни врх умешан у све ово, као што је био умешан у све још од хаџија из 19 века. Никада се то није променило нити се може променити.

Зашто би се мењало кад ради.

Користи, што би рекла сељачка памет, и дере комшију, непријатеља или кога већ, чије коске потом кува и поклања школи да деца уче.

Вајдица.