Вук Јовановић: ПРОЛЕТАРИЈАТ И ОСВАЈАЊЕ ВЛАСТИ ИЗ УГЛА ЈЕДНОГ ХИК-ЛИБЕРТИЈАНЦА

 Можда ће вам ова тема личити на неку врсту клишеа, али ми се чини да су многи од нас поприлично конфузни и уздржани гледе дрповог серијала о пролетерима, а на који ја гледам као на отварање теме о једном, да не кажем преамбициозно и једином,  будућем путу постпетооктобарске Србије.

Иначе, као и обично, потребу за писањем сам осетио после једне мале, ноћне полемике са овдашњим, локалним комунистима и неолибералима, до које је, као и увек, дошло у оближњем ми бару, на самој морској обали, тик поред главне градске плаже, после неколико тура лудо леденог пива.

                                                               #

Текст ћу започети старим, познатим вицом, бар на овим просторима на којима сада боравим, ради лакше пробаве.                                 

Жоаонзињо долази из школе кући и одмах са врата замоли оца:  „Тата, објасни ми, молим те, шта је то политика, сутра имамо писмени па…“. Отац, иако збуњен у првом моменту, реши да му то објасни на примеру.

„Видиш, сине, политика се налази на свим местима око нас, па ево и овде у кући. Ето, рецимо, ја сам капиталиста, твоја мајка представља власт, твој мали брат је  будућност Бразила, ти си народ, а наша кућна помоћница је пролетеријат. Јеси ли разумео, сине мој, како политика функционише?“

Жоаонзињо климне главом, помало збуњено и рече: „Мање више, мислим да јесам. Добро, идем сада на спавање“.

Зором раном, пробуди се Жоаонзињо од плача његовог маленог брата, који се сав укакио. Крене по кући да потражи мајку или оца. Стиже до маминог и татиног суита и тамо пронађе само мајку, која је блажено спавала, сном праведника. Реши да не буди уморну мајку и крете даље по кући, не би ли нашао оца, који је очигледно већ устао. Тражио је оца у кухињи, у дневној соби, на тераси и ништа. Тада је чуо нешто као уздахе. Допирали су из собе кућне помоћнице, одакле се  чуло све јаче стењање. Пришао је вратима на прстима и провирио. Његов отац је био на кућној помоћници, углављен између њених ногу, док му се рутава гузица ритмички померала горе доле, а она све сладострастније стењала, тресући се од сласти. Жоаонзињо се страшно изненадио, тихо затворио собу и решио да се врати у кревет, тим пре јер се плач његовог маленог брата више није чуо.

Ујутро, за столом, отац упита сина: „Жоаонзињо, хајде да чујемо како си схватио наш јучерашњи разговор, објасни ми шта је то политика“.

Жоаонзињо ни трена није размишљао. Мислим, све му се само објаснило, док је будан сањао. Одговорио је оцу као из пушке:

„Добро, онако како сам ја то синоћ схватио, будућност Бразила је сва усрана, док власт спава, а народ гледа како буржуји јебу пролетере“.

                                                                 #

Онај ко је својевремено смислио овај стари виц, ослонио се на бразилску стварност, на сам живот, и слатко јој(му) се насмејао. У брк.
А онда је пре десетак  година на власт коначно стигла Радничка партија, која је настала као широка коалиција левих снага Бразила, од делова неких комунистичких, социјалистичких и иних странака са радничким синдикатима, а које је објединио јединствени и непоновљиви син Бразила*, Луиз Инасио да Силва – Лула.

Бразилу је можда баш и био потребан неко из народа, неки обичан металски радник као Лула, који би овај виц о Жоанзињу и пролетаријату разумео на прави   начин, преточио га у сам живот и искористио демократски систем да уједини сиромашан народ и пролетаријат у једну политичку снагу, која може да освоји власт.

                                                                  #

А сада есенција. Мислим, хик-дискусија.
Мала ноћна полемика из наше бараке на плажи. Дакле, даме и господо, да је поделим и са вама, а не само са мојим друштвом из ћошка, са комунистима и капиталистима.

Први, самозвани комуниста, имао је као мото у нашој малој дискусији то, да ће комунизам једног лепог дана сигурно доћи и то гвозденом руком, јер народ нешто уради тек када је на то нешто приморан.

Други, самозвани капиталиста, убеђивао нас је да је све лепо…комунизам, анархизам, капитализам…и да све поквари баш сам човек, те да једноставно нема начина... још једну туру!

Мени се учинило смешно да један самопрокламовани капиталиста говори лоше и налази кривца за све баш у човеку. Мислим, у нама. Па, људска смо бића, а људи греше.

Ја сам њима покушао да објасним многе ствари из угла гледања једног хик-либертијанца, али је стално изгледало као да покушавам да неког залуђеног верника конвертујем у сатанисту.

Видећи да моји аргументи ни не допиру до њих двојице, решио сам на крају да такнем у саму укавежену звер, у систем.

Тако сам усмерио разговор према пролетеријату, јер су они већ дошли до закључка да су данас сви буржуји. По њима, ви већ купујући сладолед сте буржуј, облачећи кожну јакну сте буржуј, итд. Тада сам употребио једну моју дефиницију буржуја, као ону карту из рукава, коју сви имамо за тренутак када стигне нова тура пића.

Онако како ја видим да стоје ствари, постоји једна псеудохијерархија у пролетеријату. Рецимо, један програмер у IBM зарађује око 8 минималаца, има завршен факултет и чак постдипломске студије, али није неки шеф, значи обичан програмер, мада има високу спрему и говори енглески.
Док је један металац, који прима два минималца са својом основном школом, само један обичан пролетер, зар не?
Значи, тешко да се њих двојица могу политички спајати, рачунајући на заједнички интерес.

Е сада, да поставимо ствари на своје место.
Наш програмер стиже са закашњењем на посао читава четири узастопна дана, вероватно за то има неки  разлог, коначно бива позван од свога шефа и упозорен. Вербално. Металац, већ у свом другом закашњењу, а и он има неки разлог за то што касни на посао, добија шут у задњицу. Обојица су привукли пажњу.
Програмер , на крају радног времена, истрпи један и по сат у саобраћајном загушењу, али ипак стиже кући.
Металац сав под стресом, после нека два сата стиже кући, користећи, воз, метро или аутобус, а обично све то заједно. Обојица истрпе саобраћајну гужву …
Могу да наводим пуно таквих примера. Али да вас поштедим дуже приче, већ када је увод био дугачак, и програмер и металски радник нису тако продуктивни како би њихови шефови желели, а независно од њихових разлога, они гледају на улицу и већ следећег дана су замењени новим ликовима.

У реду, онај са школом, двојезичан и помало блазиран, сигурно ће лакше наћи посао него што ће га наћи металац. Значи, сада стижемо на поенту да је разлика између једног типа који ради под расхладним уређајима, у кошуљи и кравати, сав напарфимисан, од оног другог типа који ради у масном, од машинског уља, комбинезону, у томе што прима мање пацки од другог. Али, ипак обојица примају пацке!
Значи разлика у примањима данас ствара неку врсту псеудохијерархије међу пролетерима.

Рецимо, један менаџер у некој фирми, делећи задужења својим подчињеним службеницима, размишља о себи као да је буржуј. Онај који је примио наређење од менаџера, наручујући кафу од секретарице(опростите ми, секретарице, морао сам да споменем кафу, па тако и вас), већ мисли да је за један ниво изнад других.
Секретарица, на пример, обори нехотице једну шољицу на под и тражи од спремачице да то почисти, јер такође мисли да је супериорна и да може да издаје наређења.

Е, драги моји, прави буржуј се на то само смеје. Јер, сви они раде  њему у корист, сви се боје да не излете на улицу, значи, сви се боје на истом нивоу.

Једини начин да ви стварно не примате пацке је да их ви ударате. Али, са својим корбачем! Или, значи, једини начин да не трпите у рукама буржуја је да се и ви сами претворите у једног буржуја и да ви учините друге ликове да трпе од вас, експлоатишући их, знајући да је експлоатација оних других формула за капитал.

Гледе оних ликова који бране капитализам, налазећи да је праведно да њихов „успех“(који ми, хик-либертијанци, разумемо као величину бича) буде пропорционалан њиховом „труду“, ја се питам да ли су они, као људска бића, као рационална бића, способни да живе у друштву, без да експлоатишу свог ближњег. И одговор је да!

Али, они неће да се одрекну комфора да имају у руци бич, којим ће се иживљавати над другима.

Чињеница да ова моја конфузна хик-теорија има сличности(?) са једном теоријом Троцког, који је још крајем деветнаестог века(?) говорио нешто о томе да ће пролетеријат у будућности(мислећи на „комунизам који ће сигурно доћи“) имати толико бенефиција, да ће и сам себе заменити за буржоазију, не значи да сам ја прихватио његове идеје, а на које ми је наш комуниста из ћошка накнадно указао, већ указује на једну од главних препрека у организовању данашњег пролетеријата у снажну политичку организацију. Мислим, по оној старој „завади, па владај“, данашњи су пролетери расцепкани псеудохијерархијом на псеудокласе, тек толико да не могу пронаћи заједнички интерес у једној истој политичкој организацији.

Ето, то ја видим као главну препреку да се у осиромашеној Србији организује једна јака политичка странка од ове наше популације сиромаха.

*Овај израз користим овде са двоструком намером. Наиме, снимљен је играни филм под тим називом, невелико уметничко дело, али перфектан као објашњење феномена Лула, као и да укажем да коришћење оваквих, у нас прокажених израза, не мора „а приори“ имати негативну конотацију.