Дејан Косановић: Љотић и Србија данас, сутра…

 

 Предрасуде су деца лажи. Ако једна реч може описати српско схватање историје онда је то та реч. Врло лако узимамо ствари здраво за готово само зато што је нешто поновљено хиљаду пута.  Од тога да је Принцип пуцао, поред Фердинанда, у трудну Софију која, је л’, то није била (појачана драматика), преко мартовских демонстрација `41. које су комунисти својатали, а нису, јел’, били организатори, до Сребренице за коју се Запад уби не би ли доказао стрељање преко 8000 људи које су Срби, је л’, изгледа закопали на Марсу.

Тако је и са Димитријем Љотићем. Овде не бих превише улазио нити у његову биографију нити у његову политику према Немцима пре рата. Пре свега треба обратити пажњу на његово виђење државе и на његова дела. А оно што се догодило, када се скине копрена пропаганде, арлаукања и шизофреније, јесте да је време поприлично дало за право Димитрији Мити Љотићу.

Љотић је , пре свега, био велики противник Англа као представника либералног капитализма и Совјетије као представника комунистичке револуције. Није подносио нити једне нити друге. За ове друге нам је потпуно јасно зашто, сличне смо преживели (хм, можда и данас живимо), а ове прве ваљда је сада свима, после двадесет година неолибералне западне демократије, пукло пред очима ко је и шта је Запад и његова плутократска цивилизација. Међутим, када се десио полом 2. Св.рата, за који је Љотић сматрао да нам апсолутно није требао и да се могао избећи, бар за неко време ( мало ли је), гледао је, као и Недић уосталом, да се спасе што се спасти може. Знајући политику комуниста и да њих не интересује ослобођење само по себи, већ искључиво власт у таквој слободи и да за ту власт су спремни да учине било шта, имајући као и Недић претњу Немаца да ће се Србија даље распарчати и то са хрватским ножем под грлом, прихватио се колаборације. Окупатор је био јак, цела Европа је била под његовом чизмом и није било срамота, ради опстанка народа, савити грбину. Интересанто је да данашњи ватрени поборници 27.марта, посебно левичари (комунисти) нимало немају разумевања за поступке Недића и Љотића, али да их човек пита за Милоша Обреновића биће пуна уста његове државничке мудрости типа – није се могло против такве силе сабљом, затим, оправдање клања Карађорђа за спас народа итд. Иако Турци за 100 година нису могли побити Срба ко’цем и сабљом колико Немци за десет дана, Милош је државник, а Недић и Љотић колаборационисти и издајници. Ах, неће бити.  Нешто је ту друго у питању. Љотић је, пре свега, био њихов жестоки идеолошки противник – и представника западне демократије у Србији и комуниста и из тог разлога се њему не жели дати значај који је имао, не у спасавању српског народа, већ у великом смањењу његових жртава.

Оно што је мени код Љотића најинтересантније јесте његово виђење државе. Без сумње, то је монархија на челу са Краљем по вертикали Бог-Краљ-домаћин, где је Бог систем вредности који влада у тој држави, Краљ је Божији миропомазаник и врховни домаћин који брине о хармонији и домаћин као глава куће и породице као основне ћелије друштва. И то је у реду. Многи монархисти виде овакав начин државног уређења, али Љотић је јединствен по сталешком принципу друштвеног уређења (не мешати са фашизмом, јер постоје више него очигледне разлике). Дакле, он није априори против парламентаризма. Не, он је против страначког парламентаризма који гуши и дави све здраве народне снаге и који не представља никог до самога себе.

“Странке имају интерес да постану јаке и сваким даном све јаче и да што дуже владају, а то су интереси самостални и они обично иду у раскорак са интересима земље”. (Сабрана дела, књига прва, стр. 27)

“Највећа разлика између сталежа и странака је у томе да држава живи од сталежа, док странке живе од државе чак и када су у опозицији: „Јер, нема ни једне политичке странке која нема претензију да седи у влади. Па кад је воде и најпоштенији и најистакнутији људи, она се појављује као паразит кад седне горе. Сталежи нису паразити”. (исто, стр. 28)

Уместо странака, које би наравно забранио (Бог му души добро дао), он кандидује сталеже – пољопривреднике представља представник тог сталежа, трговце представник трговачког сталежа итд, итд. Као још једну од битнијих разлика између странака и сталежа он каже:

“Сталежи су природна творевина људског друштва, а странке то нису. Сталежи су чврста организација, иако сада њима нико не признаје право грађанства. Закони не познају сталеже. Иако сталежи нису предвиђени у закону, ипак,  сталежи фактично постоје и без признања законског. А странку држава треба да прими, да је решава и када је призна – да она ипак не постоји.“ (исто, стр. 32)

Наравно, он, такође, види поделу власти на управну (Влада) и судску, али то је за овај текст тренутно небитно, јер укидање странака у неком будућем српском систему је од кључне важности. Мање је битно које ће ресоре држати Влада, однос Владе и Скупштине итд.

Љотић је, даље, велики противник, као православни хришћанин, првенства материје над  духом, па каже:

-повратком народа на његове органске и природне духовне основе, повратку духу јединства и мучеништва, кога се наш народ под утицајем нововековних идеја одрекао и “ставио га на страну“ за тренутак се успававши и заборавивши да не живи човек само од хлеба и воде, него и од благодати Духа Светога, јер, како сведочи Љотић “ми смо се тог духа одрекли. Примили смо дух супротан. Потрчали смо за влашћу, чашћу и слашћу, а борбу јуначку, честиту, поштену, мученичку смо одбацили. Па се ваљамо у гњилости, трулежи и смраду. Па нас дави блато. Па смо изгубили стид, па се поносимо оним чега су се наши преци стидели.“ (Сабрана дела, књига друга, стр. 13)

Нераскидива је веза промене система у држави и система вредности у њој. Уколико се прво деси без другога “џаба се кречило“. Ако Србима и даље остане систем вредности “ у се, на се и пода се“ онда је и најбољи систем државног уређења осуђен на пропаст. Срби се морају отргнути од некада атеистичког, данас људскоправашког погледа на свет и вратити својој Мајци, Српској Православној Цркви која од Светог Саве бди (мање или више успешно) над својим народом и које да није било одавно Срби не би били оно што, ипак,  поред свих недаћа, јесу и дан данас, иако је тај пламичак све тањи, све тиши, он гори ( наравно и они који воде СПЦ ће морати доживети промене, јер то је conditio sine qua non за успешан духовни препород)

Кључно је питање како доћи до тога, односно, до велике промене, а то је питање на које сви избегавају да дају одговоре или дају погрешне. Ретке су политичке организације које би да мењају систем у Србији. Једна од њих су Двери. Али Двери би да то раде “изнутра“. Дакле, изаћи на изборе, добити гласове, па систем рушити његовом игром. Не бива. Прво, како се такмичити са неким који унапред, пре него што утакмица и почне, води са 20:0? Друго, када утакмица почне “судије“ су увек некако пристрасне, па “што важи за Јупитера, не важи и за вола“? Треће, који је то пример у свету показао да се тако може мењати један систем било који да је?

Исте грешке је правио и Љотић. Хтео је суштински да мења систем тако што је излазио на изборе. Не може се у друштву лопова и сецикеса остати поштен, не може се у лудници остати нормалан. За разлику од Љотића, Корнелије Кодреану (“румунски Љотић“) је схватио да олош само један језик препознаје, а то је и одговор како до промена – СИЛА. Додуше,  Кодреану је због тога и убијен од стране румунског краља, али ја ни не тврдим да ће нас противници дочекати хлебом и сољу. Не, удариће свиме што поседују, али друге нам нема. Ко верује да ћа нам они у свом систему дозволити да исти мењамо или је глуп или наиван. Не желим више да будем нити глуп, још мање наиван, а ако је цена тога страдање, па…, нека тако буде.

Шта је потребно урадити као прве кораке? Свуда и на сваком месту, организовано дочекивати диктаторе и нападати их, што вербално, што уз помоћ сезонског поврћа и кокошијих производа, константно их провоцирајући. Насилни неоргански режим по својој природи не може без репресије – Текериш је недавно добар пример, али недовољан – уследиће хапшења, малтретирања и пребијања. Тада ући у другу фазу, стрпљиво чекајући да се количина репресије намножи, а онда ударити конвенционалним средствима -за пребијеног саборца пребити начелника СУП-а где је дотични приведен – за ухапшеног саборца и противправно држање (продужења притвора унедоглед), а скоро су сва таква, киднаповати неког од олоша из, рецимо, НВО-шпијунског сектора и захтевати пуштање – за убијеног саборца узвратити истом мером. Доста је било приче, наклапања и губљења времена. Сила искључиво силу познаје и препознаје. Нисте хтели разговоре, договоре и преговоре, нисте хтели песму, слушајте олују. Дубоко сам уверен да другог пута нема и да из раља нелибералног шљама се не може извући тако што ће се том шљаму терцирати, но шљам се мора ударити, најјаче што се може…, па ко претекне.

„Љуби непријатеље своје, непријатеља Божијих се гнушај, а непријатеље Отачаства сатири.“

Свети Митрополит Филарет Московски