Лудвиг фон Мизес: Зашто људи мрзе капитализам

Оно што многе у капитализму чини несрећнима, јесте чињеница да капитализам свима пружа прилику за постизање најпожељније позиције, коју, наравно, може постићи само неколицина.

у друштву једнакости пред законом, неједнакост људи према интелектуалним способностима, снази воље и примјене постаје видљива.

Сањарења о „праведном“ свету који би се према сваком односио према његовој „правој вредности“ склониште је свих оних који пате од недостатка самоспознаје.

У друштву заснованом на касти и статусу, своју лошу судбину појединац може приписати условима који су изван његове контроле. Он је роб јер су надљудске силе које одређују све што постоји њему приписале тај статус. То није његово деловање, не постоји разлог да се срами своје скромности. Његова супруга не може наћи недостатак његову положају. Да му приговори: „Зашто ниси војвода? Кад би био војвода, ја бих била војвоткиња „, он би јој одговорио:
„Да сам се ја родио као војводин син, не бих оженио тебе, робињо, оженио бих кћер другог војводе; то што ти ниси војвоткиња искључиво је твоја кривица; зашто ниси била паметнија при одабиру родитеља „.

У капитализму су ствари другачије. Овде свачији животни положај зависи од његовог деловања. Свако чије амбиције нису потпуно задовољене јако добро зна да је пропустио прилике, да су га сународници оценили и да није испунио очекивања. Да му супруга приговори: „Зашто зарађујеш само осам долара седмично? Да си паметан као твој пријатељ Паул, био би предрадник и ја бих уживала бољи живот „, он би постао свестан своје инфериорности и осећао би се пониженим.

Често разглабана строгост капитализма огледа се у чињеници да се свакоме приступа према његовом доприносу добробити сународника. Принцип свакоме према његовим достигнућима не допушта извињења за личне недостатке. Свако јако добро зна да постоје многи људи попут њега који су успели тамо где он није. Свако зна да су многи од оних људи којима завиди кренули са исте она тачке с које је и сам кренуо. И много горе, он зна да и многи други то такође знају. У очима своје супруге и деце уочава тихи прекор: „Зашто ниси био паметнији?“ Види како се људи диве онима који су били успешнији од њега,  а са презиром или самилошћу гледају на његов неуспех.

Оно што многе чини несрећнима у капитализму јесте чињеница да капитализам свима пружа прилику за постизање најпожељније позиције, коју, наравно, може постићи само неколицина. Шта год да је човек стекао за себе само је трачак онога на шта га је амбиција гурала. Он увек види људе који су успели где он није. Постоје ближњи који су га претекли и због којих подсвјесно гаји комплекс инфериорности. Такав је став скитнице према човеку који има редован посао, такав је став радника према предраднику, извршног директора према потпредседнику, потпредседника према председнику фирме, човека који је вредан 300.000 $ према човеку који је милионер и тако даље. Свачије самопоуздање и морална равнотежа поткопани су призором оних који су доказали веће способности и капацитете. Свако је свестан властитог пораза и недостатности.

Дуги је низ немачких аутора који су радикално одбацивали „западне“ идеје просветитељства и социјалну филозофију рационализма, утилитаризма и лесе фера, као и политика које су развијале те школе мисли, на пример –  Јустус Мосер. Један од нових принципа који је изазвао Мосерову срџбу, био је захтев да се унапређење војних официра и јавних службеника подреди личној заслузи и способности, а не службеничком пореклу или племениташкој линији, старости и дужини службе. Живот у друштву у којем би успех искључиво зависио од личне заслуге, каже Мосер, био би једностано неиздржив.
Људска је природа таква да је свако склон да прецени сопствену вредност и оно што заслужује. Ако је положај човека у животу условљен другим факторима, а не унутрашњом изврсношћу, они који остану на дну лествице могу се прећутно сложити око таквог исхода, а знајући властиту вредност, ипак садржати своје достојанство и самопоштовање. Но, другачије је уколико заслуге одлучују. Тада се неуспешни осећају увређеним и пониженим. Резултат су мржња и непријатељство према свима онима који су их надмашили.

Капиталистички систем цена и тржишта јесте друштво у којем заслуге и достигнућа одређују човеков успех или неуспех. Шта год мислили о Мосеровом отпору према принципу заслуге, мора се признати да је био у праву кад је описивао неке од његових психолошких последица. Имао је увид у осјећања свих оних који су били испробани, а нису задовољили.

Како би се утешио и повратио самопоштовање, такав је човек у потрази за жртвеним јагњетом. Покушава се увјерити да није он крив. Он је барем једнако сјајан, ефикасан и предузимљив као и они који су га надмашили. Нажалост, овај наш зао друштвени поредак не додељује награде најзаслужнијима; он крунише непоштене, бескрупулозне гадове, преваранте, оне који искоришћавају, „грубе индивидуалисте“. Оно што га је учинило неуспешним његово је поштење. Био је превише пристојан да би се служио триковима којима његови супарници дугују свој успон. Услови у капитализму су такви да је човек приморан бирати између врлине и сиромаштва с једне и порока и богаства с друге стране. Он је, хвала Богу, изабрао прву опцију, а одбио другу.

Та потрага за жртвеним јагњетом став је људи који живе у друштвеном покрету који се према свакоме односи у складу са његовим доприносима добробити сународника и у којем је свако ковач своје среће. У таквом је друштву свако чије амбиције нису у потпуности задовољене љутит на срећу свих оних који су боље успели. Луда изражава те осећаје у клевети и оптужби. Они префињенији неће се упуштати у личну клевету. Они сублимирају своју мржњу у филозофију, филозофију антикапитализма, како би утишали унутрашњи глас који им говори да је њихов неуспех у потпуности њихова кривица. Њихов фанатизам у одбрани критике капитализма произлази управо из тога што се боре против властите свести о томе да је она погрешна.

Патња због фрустрирајућих амбиција својествен је људима који живе у друштву једнакости пред законом. Она није узрокована једнакошћу пред законом већ чињеницом да у друштву једнакости пред законом неједнакост људи према интелектуалним способностима, снази воље и њене примене постаје видљива. Јаз између онога што човек јесте и што постиже те онога што сам мисли о сопственим способностима и постигнућима немилосрдно је откривен. Сањарења о „праведном“ свету који би се према сваком односио према њиховој „правој вредности“ склониште је свих оних који пате од недостатка самоспознаје.

(Одломак из књиге „Антикапиталистички менталитет“)

Либерални форум