Драган Томић- Сингуларност

 

 

Чини ми се да се нама историја стално понавља. Као да је време заробљено у кругу и да не тече линерарно већ циклично. И то предуго траје. И постаје досадно. Депресивно и одбојно као што јесте ипак мислим да је сасвим исправно да се и прихвати као такво и да му управо из тог угла треба приступити. Постоји само једно објашњење за реалност у Србији а оно је да се нама уствари ништа не дешава реално. Међутим оно шта ми сматрамо за дешавања, није ништа друго до холограмски одраз спољног света, ехо. Фатаморгана једном речју. Време не тече у Србији, оно је у њој стоји. Као иза коначног хоризонта, где почиње црна рупа. Где влада сингуларност, то бизарно стање у коме постоји само материја са бесконачном масом и где вереме не тече линеарно већ стоји. У сингуларности, прошлост и будућност не постоје, постоји вечито сада и сила. Сила гравитације.

 

Када звезда већа од Сунца, потроши водоник као своје нуклеарно гориво у процесу фузије, она почиње да троши теже елементе. Процес фузије креира нове елементе и само гориво тако да звезда може да само одржава себе веома дуго. Међутим не може вечно. Оног момента када као гориво почне да користи гвожђе, процес се зауставља и долази до колапса. До тог момента, звезда повећава свој пречник, она просторно расте и у моменту колапса, како нема више енергије да материју избацује ка споља, долази до имплозије, урушавања под тежином сопствене масе и материја која је сачињавала звезду креће да колабира у центру. У исто време, долази до експлозије у којој звезда се ослобађа спољног омотача и тај процес се зове супер нова. Материја се тада сабија, згушњава до момента када електрична, слаба и јака сила као и нуклеарна више не могу да је одржавају и на крају остаје само гравитација. Материја сабијена на тако малом простору више не подлеже законима физике и настаје сингуларност.

 

Управо из овог разлога, Србији је могуће да се деси поново сценарио из 2000 са Милошевићем и Отпором. Улогу је сада преузео Александар Вучић.  Стога Вучић као и Милошевић јесу само ефемерне појаве које производе једнако ефемеран одговор и реакцију. Они су последица једне поразне чињенице а то је да у Србији нема ничега на чему би могао да почива било какав систем и било какве вредности.

 

Само без вредности могуће је вршити промене тако круцијалне и тако тешке. И то тако лако и тако брзо. Зато што су промене номиналне. А номиналне су јер суштина не постоји.

 

Може се вриштати до сутра али једноставно није могуће да након крвавих 78 година проведених у сталном рату и кризи, након 500 година проведених под окупацијом, за само 37 година се национална идеја одбаци и да се пређе на мултикултраност и глобализам. Ни комунизам није могућ на нормалан начин. Могућ је само на ненормалан.

Тај ненормалан начин јесте начин у коме само мали број људи има огромну власт и њихова промена мишљења креира промену мишљења за целу земљу. Услов по коме је ово могуће је једино и само ако тај остатак земље нема никакво мишљење.

Због тога, сваки протест па и овај сада је у напред осуђен на пропаст. Он је ветар у пустињи који руши систем састављен од песка. Народ констатно тражи промене нечега чега заправо нема. Не постоји систем у Србији који би требало променити. Не постоји режим који би требало мењати. У Србији нема ничега осим илузије постојања свега. Холограм. Оно зашта се „протестанти“ боре јесте право да промене програм на телевизији без потребе да покрену гузицу и ураде нешто круцијално за свој живот.

Констатна мантра бољег живота нема значење, јер целокупна студентарија заправо добро живи. Никога на тим протестима нисам видео а да нема да једе, да је исцепан да је у неком већем проблему. Сви они позирају за селфи који се качи на инста како би се одржао привид да се нешто урадило.

Једнако су бесмислени и патриоти који разотркивају завере и манипулације.  И једни и други не желе да покрену гузицу да би направили нешто због чега макакр две генерације неће жалити.

Прича о заборављеној генерацији на коју нико не мисли и која се као побунила је једнако шупља. Гледао сам ту „заборављену“ генерацију и могу да кажем да је сасвим са правом заборављена. Јер је јалова. Нико тој генерацији није спречавао развој, спречила га је сама себи, свесно бирајући да урла по утакмицама, опија се на ћошку и да се јебе по журкама. Нико је није спречавао да иде у библиотеку и да користи интернет продуктвино. Уместо тога она виси на фејсу и инстаграму и симулира живот.

Она нема никакво право да тражи ништа боље и што пре то схвати боље за њу и све нас. Што пре напусти нарцисоидну потребу да саму себе промовише, позирајући по било ком основу. Нема никакве разлике између селфија у клубу где се показују сисе и селфија на протесту где се то исто ради носећи транспарент.  Само ја ја ја ја…

 

Нема од тога ништа. Ни онда,ни сада ни у будуће.