Сељачка утопија, Драган Томић

Свеопште безнађе и безидејност која се запатила у Србији још од 90-их јесте продукт једног стања које настало још у 19 веку и у чијој сржи лежи дубоки асинхронитет са реалним временом. Наиме, сељачка утопија, преовлађујући поглед на свет који у цетру има херметички нихилизам, није у стању да створи било шта ново, већ са мање или више успеха, одржава старо кроз бескрајно понављање већ познатог и наученог. Одбацујући само сазнање, Србија је одбацила знање и са њим напредак. Одбацујући науку, одбацила је и рационално размишљање. Због тога, она се константно клати између компулзија и опсесија, између еуфорије и депресије, сапетом и осуђеном на бескрајно понављање.

Сељачка утпија јесте Српски начин живота. У тој философији живота, ново не постоји, већ је све познато и све шта преостаје је да се то познато одржава. Одржавање је модус операнди, примарна једначина која регулише све процесе унутар сељачке утопије на материјалном, физичком ниову, док се у метафизичком одржавање трансформише кроз концепт обнове. У том наративу, Србија је под опсадом модерности која напада старо које једино може да буде, промена је стога увек негативна и метафизика сељачке утопије захтева да се промена елиминише тако што ће се кроз обнову ствари вратити на старо. Међутим поставља се питање, зашто је старо старо? Старо у метафизици сељачке утопије није старо у опште, јер у њој не постоји проток времена, стога не постоји одређивање између онога шта је старо, шта је садашње и шта је ново, тј будуће. Старо треба схватити као монолитно, исправно, ван временско. Сељачки метафизички рај у коме се земља залива знојем и крвљу, жена се редовно осемњује сваке године, деца су залог будућности, нека врста осигурања да ће под старе дане постојати неко ко ће бринути. У сељачкој утопји, редослед поступака има већу вредност од њиховог успешног извршавања. Другим речима, правилније и исправније је оженити се са 18 година, него имати добар брак 60 година. Номинално испуњавање функције јесте оно шта одржава систем, редослед или ти ред.

Сељачка утопија је чист функционализам и прагматизам, “оплемењен” једнако функционалним наративима који требају да дају неки над смисао. Због тога, сељачка утопија је лишена апстракције и уметности и сведена је на чисту функцију.

Функционалност, прагматичност сељачке утопије, воде у веровање да је умење важније од знања. Значај вештине деловања, мери се пре свега брзином вршења те радње. Брзина обављања радње јесте директно пропорционална умењу, док је само умење везано за чисто физичко, за реалну, опипљиву карактеристику. Другим речима, умење је таленат или генетска предиспозиција а не научена вештина, није продукт које се стиче кроз искуство, већ се са њим рађа.

Брзина деловања, као основна јединица умења, имплицира да дело предходи мисаоном процесу. Другим речима, у сељачкој утопији, мисао се сматра за непотребну, штетну појаву. Мислити значи оклевати а оклевање је знак недостатка талента, тј слабог умења. Због тога, каузалистика не постоји, јер успостављање везе узрок последица је мисаони процес, на који се не обраћа пажња. Због тога, јасне дефиниције не постоје већ је све подложно тумачењима тј личном схватању исхода неке акције. Опште прихваћен консензус стога није могућ, већ се он постиже или ситуацијом или се намеће али никако није породукт, колектива нити колективе свести. Ово искључује системско размишљање, организовање и деловање што самим тим искључује про активно деловање. Деловање на изазове времена се своди превасходно на реактивно, реакционарно деловање. Прост механизам стимулације и реакције на стимулацију. У колико стимулација не постоји, не постоји ни реакција.

Сељачка утопија никада не поставља питања већ вечито даје одговоре.

Како не ствара нова добра, већ вечито одржава стара, акумулација богатства у сељачкој утопији се врши кроз конзервацију (складиштење, штедњу) и трговину. Динамика богатства унутар сељачке утопије се врши кроз прерасподелу. Та прерасподела може вити добровољна, у виду позајмица или криминална, кроз крађу. Вересија и пљачка, јесу саставни делови расподеле богатстава унутар сељачке утопије, при чему оба случаја, дуговање и крађа, ултимативно се не виде као нешто негативно и погрешно, већ прихватљива решења, практична решења која су одговор на ситуацију. Функционална решења која служе да премосте тренутну мањкавост. Због тога она увек у себи носе неку врсту оправдања и разумевања, уместо осуде и казне.

Морал сељачке утопије је стога арбитраран, диктиран ситуацијом и флуидан. Он није општи принцип који важи за све, није светионик који јасно и не двосмислено указује на пут којим треба ићи, већ је означава тренутно најповољнији пут којим се иде. Уколико потреба за крађом не постоји, тј ако је година родна, крађа ће бити више осуђивана, међутим ако година није родна, крађа ће бити толерисана. Спољни фактори одређују моралност дела.

Све ово има за циљ да обезбеди хармонично функционисање заједнице, јер обезбеђује агилност опстанка заједнице која опстаје у непредвидивим околностима. Међутим, управо у томе лежи највећа проблематика сељачке утопије. Она нема тежњу да превентивно делује, она не делује споља и не тежи да ствара ситуације које би водиле у стабилност, због тога хармонија заједнице ствара патолошку везу са хаотичним светом око себе. Тај својеврсни пакт са ђаволом, прећутано јесте спона која заједницу одржава у животу, јер што је спољни свет хаотичнији заједница је јача. Што је стимулус већи, одговор је јаснији.

Заједница тако, постаје зависна од проблема, она живи од проблема а не од њихових решавања. Ако проблема нема, она их сама ствара својом унутрашњом динамиком.

Ово чини да је спољашње деловање заједнице хазардерско и високо ризично. Јер је импулсивно и неконтролисано.

Коначно, оно је дубоко ауто деструктивно по саму заједницу, што историја Србије не двосмислено показује.

 

Драган Томић