ТРЕШОКРАТИЈА

ПРОЧИТАЈТЕ ПАЖЉИВО ОВО СМЕЋЕ ОД ТЕКСТА ЗБОГ АНТИ-ДИСКУРСА (НЕ-РАСПРАВЕ) ТИПИЧНОГ ЗА ПАВЛОВЉЕВСКО ПСЕЋУ ЈАВНОСТ ДАНАШЊЕ СРБИЈЕ..УОЧИЋЕТЕ ДА МЛАЂАХНИ АУТОР НЕ ОСЕЋА НИКАКВУ ПОТРЕБУ ДА БИЛО ШТА АРГУМЕНТУЈЕ..ЈЕДНОСТАВНО ПОДРАЗУМЕВА СЕ ДА „ОНИ“ КОЈЕ „ТАРГЕТИРА“ НЕ ВАЉАЈУ…ТРАГЕДИЈА ЈЕ ШТО ЈЕ ТИП ТАКО СКУЧЕНИХ ВИДИКА ВЕРОВАТНО КЛИНАЦ „БУДУЋИ ЛИДЕР“
нисам узалуд живео

Процес грађења нација на Балканском полуострву, чини се, никада не престаје, он увек траје и у демократски недовољно развијеним, често ксенофобичним друштвима налази инспирацију у сферама људског духа које не би требало да буду национално опредељене.
Језик, свуда распрострањен и доступан, постаје идеално тле за дисеминацију национализма. Овде ћемо се фокусирати на то како се у десно оријентисаним медијима перципира присуство, или, ако то злогласније звучипродоранглицизама у српску варијанту српскохрватског језика. Примери националистичког дискурса у овом раду долазе из провладине, умерено деснеПолитике„, из тиражних, конзервативнихВечерњих новостии са портала Нове српске политичке мисли, на коме се недељно објављује више десетина, често дубоко конзервативних, традиционалистичких и националистичких текстова познатих национално освешћених аутора.
Однос према речима енглеског порекла се понекад види већ у насловима и првим реченицама где се говор оптерећен англицизмима исмева и карикира. „Да ли говорите Србиш?“ наслов је текста уВечерњим новостимау коме ауторка Ивана Мићевић говори ојезику сведеном на неколико стотина речи, пуним скраћеница, англицизама, јасним онима који га говоре и никоме више.“ Ауторка преноси речи лингвисте (не користи се речлингвисткиња„) Јасмине Дамјановић која наводи да „(н)ајвећа штета српском језику наноси се претераном употребом англицизама, који имају статуспрестижне формеу говору младих, па и средњих генерација које често користе Интернет (сиц)“ , те наводи примере речи: кул, трип, хелп, плиз, пиар, сејл, тенкс, лук, шоп, дејт, чет. Текст Терезе Бојковић уПолитицинасловљен јеСори, по дифолту не носим кежуал за сваки ивент…“. Иако је јасно да нико не изговара овакву реченицу, ауторки она делује довољно упечатљиво читаоцима који ће се притом и насмејати покондирености оних који ове англицизме користе (и заиста, „Кад тиква постане кондирје један од поднаслова овог текста). Ауторка поставља питање: „Имате ли и ви комшију, пријатеља или познаника који радије говорисори‘, ‘бај д веј‘, ‘плизнегоизвини‘, ‘узгред‘, ‘молим те‘?“ илиНервирају ли вас рекламе за некиСхиммерилиСелфТаннинг Цреам‘?“. Ако је одговор на ова, или још нека питања потврдан, ауторка износи дијагнозу: „нема сумње да и вашом околином хара напаст коју бисмо могли крститиенглезитис‘.“ Користећи име болести, уз необичан али препознатљив и помало поспрдан суфиксоид који сугерише неку упалу, ауторка се јасно одређује према коришћењу англицизама у српском језику. Јелена Петровић и Сузана Милошевић текст награђен на Факултету политичких наука у Београду почињу овако: „Перформанс на фешнвику је био један нонсенс на стејџу. Уместо да буде транспарентно, креаторов селекшн стајлинга и кастинга манекенки је био превише клос мајндед.“ Очигледно подругљиво и извештачено. Ауторке питају: „Колико пута сте се нашли у друштву, а да нисте разумели шта је ваш саговорникЕнглезхтео да каже?“ Настављају: „Према речима седамдесетогодишње баке Милке, у Кнез Михаиловој улици осећа се као у Лондону. Називе продавница не може ни да изговори ни да разуме. А када јој унука каже да је кул, бака Милка помисли да је културна.“ Уводећи лик симпатичне бакаМилке (чак је и име слатко и драго) читаоци који се противе поплави англицизама имају за кога да се вежу или са ким да саосећају у савременом свету у коме суЕнглезизаузели центар Београда, а деца спадају у ретке који те странце могу да разумеју. „Да ли сте примили и послали поруку са ОМГ, ЛОЛ (…), плиз, сори? Нећемо зато кривити само медије. Кривица је и наша. У банци вам нуде кредите са грејс периодом, шопингујете, идете у џим, зову вас на ивент. Да ли полако заборављамо српске речи или их користимо у жељи да звучимо модерније?“ Кривицу, изгледа, ипак делимо сви, што значи да делимо и одговорност да стање променимо. Ауторке у закључку користе јаке речи: „Колика год била наша потреба за англицизмима, питање је колико су људи свесни значаја очувања српског језика. Још је пре девет векова Стефан Немања препоручивао да језик треба чувати као земљу, као град.“ Осим што се признаје да су англицизми потребни, сугерише се даљудиможда нису свесни значаја очувања српског језика, а онда се наводи прилично невероватан податак да је и владар из XИИ века говорио о потреби за очувањем језика. Текст се завршава помало патетично: „Када би се Вук (Караџић) данас нашао међу Србима, не би их разумео.“ Врло вероватно, заправо ни данашњи Срби вероватно не би разумели Вука Караџића, али очигледно смо ми више криви јер смо се удаљили од нашег највећег језичког реформатора. ‘ ‘ ‘
Да није све увек толико весело сведоче речи Милке Цанић, „лингвисте“ и лекторке (која је иначе препознатљива ликом и делом у целој Србији као лекторка у најдуговечнијем ТВ квизу у земљи – у „Музичкој слагалици“): „Енглеска реч не сме да се одомаћи. Корист је мала, а штета немерљива. Свакога дана у наш језикуђена десетине енглеских речи. Ми морамо најпре да васпитавамо младе да воле свој језик и да се првенствено њиме служе.“ Цанић прописује шта се сме, а шта се не сме, говори о немерљивој штети и о потреби да се млади васпитавају да се служе оним језиком који не наноси штету, а у складу са оним раније реченим, језик у коме се енглеске речи одомаће сигурно није такав. Никола Танасић у тексту на порталу Нове српске политичке мисли звучи апокалиптично: „Борба за очување ћирилице у Србији истовремено је борба за очување писмености уопште, будући да употреба латинице кроз савремене технологије доводи до незапамћеног пада писмености и истинског загађивања српске писане речи како језичким, тако и правописним англицизмима и нарочито кроатизмима.“ (курзив у оригиналу). Осим типичне бриге за ћирилицу, аутор као истинско загађивање види коришћење страних речи, и то не било којих, већ англицизама инарочитокроатизама (иако је погрешно хрватски и српски уопште третирати као засебне језике, а нарочито се плашити невеликог утицаја хрватских речи у српској варијанти српскохрватског). Милован Данојлић, познати писац, у интервјууВечерњим новостимаговори следеће: „Провала англицизама и опседнутост западном, потрошачком цивилизацијом, данас је тако јака да се човек мало тргне. Ја сам у парадоксалној ситуацији: да у Поатјеу, у Француској, где живим, тамо у некој соби негујем српски језик, да га брижно глачам, да тражим неке ефекте из народног језика које сам понео из детињства, завичаја, док видим да у Београду процес иде у супротном правцу.“ Данојлић је у више наврата наглашавао своју бригу за језик и домовину, иако живи стотинама километара далеко, нимало дотакнут западном, потрошачком цивилизацијом у чијем се центру нашао.
Када се живи у средини која је националистичка као ова наша (пост)југословенска, није тешко бројне вредносно неутралне појаве представити као напад на нацију. То се дешава са упливом речи енглеског (често и уопште страног) порекла у српску варијанту српскохрватског. Ипак, није све тако црно, и има оних који неће подлећи патетичном вирусу национализма, па тако Рада Стијовић одговара на речи из победничког текста у коме се помиње Стефан Немања: „Мада звуче немањићки, одишу патином и носе лепу поруку, ове речи нису Немањине, већ потичу из пера савременог публицисте Милета Медића и требало би да на то обрате пажњу поготово они који се професионално баве језиком.“ Понекад су ауторитети стари хиљаду година, понекад су наши савременици, али увек вреди преиспитати их, нарочито када могу да унесу опасни национализам и неспокој у животе обичних људи, тако уплашених, овај пут уплашених за опстанак сопственог језика.
Александар Секулић(Есеји са 4. Постјугословенске Мировне академије)

10 mišljenja na „ТРЕШОКРАТИЈА

  1. Је ли аутор овог текста тај Секулић? И шта је та "Мировна академија"? Звучи као нека рекомовштина за додатно сузбијање "национализма" (дабоме, српског – сви су остали "прогресивни" и тиме пожељни, је ли)…

    Sviđa mi se

  2. "Jovo Kapičić ima 92 godine, a na čelo Udbe za Beograd postavljen je u jesen 1945. U arhivima BIA koji su preneti u Arhiv Srbije postoje spiskovi streljanih u više mesta po Srbiji, ali su za Beograd podaci uklonjeni. Prema dostupnim podacima američkog ministarstva vojske, komunisti su u Beogradu u to vreme streljali „između 13.000 i 30.000 ljudi".

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s